Drukcije navike, drukciju ljudi,
daleka tutnjava voza.
Ponekad sudbina surovo sudi,
konobar, jos jedna loza.
Jednim pogledom dodirujem tugu,
secanja opet se bude.
Ja vise ne smem da gledam niz prugu,
vozovi razdvajaju ljude.
Provodim prilicno sive dane
nigde beline ni sjaja,
fale mi kelneri iz moje kafane,
fale mi dripci iz kraja.
Nazad u veliki, prljavi, grad.
Gomila, buka, smog i dim,
cesto ko stene cvilim za tim
u dusi samo pustos i jad
nazad u veliki prljavi grad.
|